Hteo bih da postavim nekoliko vlastitih pitanja. Vama i sebi. Bila bi od vrste: šta tačno činite kad pravite film? I šta ja tačno činim kad stvaram ili se nadam da stvaram filozofiju? Ima li tu nešto što možemo reći, ovim povodom?
Vidim, naravno, da to s vama ne ide, ali ne ide ni kod mene, pa bih mogao pitanje da postavim i drugačije. Šta znači imati ideju za film? Ako neko pravi ili hoće da pravi film, šta znači imati neku ideju? Šta se događa kad kažete: vidi, imam ideju? Jer, s jedne strane, svako zna da imati ideju jeste retko, dešava se retko, treba to slaviti, ne tako često. A opet, s druge strane, imati ideju nije nešto uopšteno. Niko uopšteno nema ideju. Ideja – poput onoga ko ima ideju – već je poverena određenom polju, kai i onaj ko je ima, poverena nekom autoru, polju. Nekad je to ideja za sliku, ili ideja za roman, ili ideja za filozofiju ili ideja za nauku. A očito ista osoba ne možemo imati sve te ideje.
Na ideje treba gledati kao na neke potencijale već zahvaćene nekim vidom izražavanja ili neodvojive od nekog vida izražavanja, tako da ne mogu reći da uopšteno imam ideju. Zavisno od tehnike koja mi je bliska, mogu imati ideju u određenom polju, ideju za film ili ideju za filozofiju.
Vraćam se na načelo da ja radim na filozofiji a vi na filmu. Kad smo to rešili, bilo bi suviše lako reći da, pošto je filozofija takva da misli ma o čemu, zašto onda ne bi mislila o filmu? Glupo pitanje. Filozofija nije načinjena da misli o nečemu. Odnositi se prema filozofiji kao o moći da „misli o” svemu znači pridati joj mnogo toga, ali u stvari znači oduzeti joj sve. Nikome filozofija nije potrebna da bi mislio. Jedini svet koji zaista misli o filmu jesu oni koji prave filmove, ili filmski kritičari, ili ljubitelji filma. Tom svetu nije potrebna filozofija da bi mislili o filmu. Zamisao da je matematičarima potrebna filozofija kako bi mislili o matematici komična je zamisao. Ako bi se filozofija koristila da se o svemu misli, ne bi imala razlog postojanja. Ako filozofija postoji, to je otuda što ima vlastitu sadržinu.
Prosta je stvar: filozofija je disciplina koja je jednako inventivna, jednako kreativna kao svaka druga, i sastoji se u stvaranju ili invenciji pojmova. Pojmovi ne postoje već gotovi negde na nebu čekajući da ih neki filozof zgrabi. Pojmove treba stvoriti. Naravno, ne možete ih napraviti tek tako. Ne kažete nekog dana: vidi, sad ću stvoriti pojam, kao što ni slkar ne kaže: gledajj, sad ću stvoriti neku sliku, ili filmadžija: aha, idem na napravim film. Mora postojati nužnost, u filozofiji i drugde; inače nema ničega. Stvaralac ne stvara iz puke zabave. Stvaralac samo čini ono što apsolutno mora. Ostaje da se kaže da ta nužnost – koja je vrlo kompleksna, ako je ima – znači da filozof (i tako znam čime se on bavi) pretpostavlja da će iznaći, da će stvoriti pojmove, a ne da će se upetljati u mišljenje, čak i kad je reč o filmu.
Velim da pravim filozofiju, da nastojim da iznađem pojmove. Da zapitam one među vama koji prave film – šta radite? Ne iznalazite pojmove – to nije vaša briga – već blokove kretanja-trajanja. Neko ko pravi blokove kretanja-trajanja možda pravi film. To nema veze sa prizivanjem priče ili njenim odbacivanjem. Sve ima priču. I filozofija priča priče. Priča pojmovima. Film priča priče blokovima kretanja-trajanja. Slika iznalazi sasvim drugačiju vrstu bloka. To nisu blokovi pojmova ili blokovi kretanja-trajanja, već blokovi linija-boja. Muzika iznalazi druge blokove koji su takođe sprecifični. Uz sve to, nauka nije manje kreativna. Ne vidim naročitu suprotnost između nauka i umetnosti.
Ako upitam naučnike šta rade, oni takođe iznalaze. Oni ne otkrivaju – otkriće postoji, ali ne bismo tako opisili samu naučnu delatnost – oni stvaraju isto kao što stvara umetnik. Nije komplikovano, naučnik je neko ko iznalazi ili stvara funkcije. Oni su jedini koji to čine. Naučnik kao naučnik nema veze s pojmovima. Za to – na sreću – postoji filozofija. Ima, međutim, jedna stvar koju naučnik zna kako da čini: da iznalazi i stvara funkcije. Šta je funkcija? Funkcija se pojavljuje kad postoji uređena korespondencija između barem dva skupa. Osnovna predstava nauke – ne od juče, već odavno – jeste predstava skupa. Skup nema veze s pojmom. Čim postavite skupove u regulisanu korelaciju, dobijate funkciju i možete reći: pravim nauku.
Svako može govoriti svakom drugom, filmski stvaralac može govoriti čoveku iz nauke, čovek iz nauke može imati nešto da kaže filozofu, i obratno, ali samo na način i shodno svojoj stvaralačkoj delatnosti. Ne bi oni govorili o svaranju – stvaranje je nešto vrlo usamljeno – ali lično imam nešto kažem da kažem nekome u ime mog stvaranja. Ako poređam sve discipline koje sebe određuju kroz kreativnu aktivnost, rekao bih da imaju zajedničku granicu. Zajedničko svim ovim serijama invencija – invencijama funkcija, invencijama blokova trajanja-kretanja, invencijama pojmova – jeste prostor-vreme. Sve te discipline komuniciraju na nivou nečeg što se nikad ne javlja samo za sebe, već je angažovano u svakoj kreativnoj disciplini: formiranje prostora-vemena.
[...]
Smatram da imati neku ideju ipak ne spada u poredak komunikacije. To je tačka na koju ciljam. Sve o čemu pričamo nije svodljivo na neku komunikaciju. Nije u tome problem. Šta to znači? Najpre, komunikacija je prenošenje i širenje informacije. Šta je informacija? Nije to mnogo komplikovano, svako to zna. Informacija je skup imperativa, slogana, uputstava – reči-naredbi. Kad vas informišu, kažu vam da treba da verujete. Drugim rečima, informisanje znači kruženje neke reči-naredbe. Političke izjave se zato zovu saopštenja. Informacije nam se saopštavaju, one nam govore šta mi treba da budemo spremni – ili moramo biti spremni – da poverujemo. I ne samo da poverujemo, već da se pravimo da verujemo. Ne samo da se traži da verujemo, već da se ponašamo da verujemo. To je informacija, komunikacija. To je ista stvar kad kažemo da je informacija upravo sistem kontrole. Očigledno da nas se to danas naročito tiče.
Istina je da stupamo u društvo koje bi se moglo nazvati društvom kontrole. Mislilac kao što je Mišel Fuko analizirao je dva tipa društva relativno bliska nama. Jedan tip je nazvao društvo suverenosti, a drugo društvo discipline. Prema njemu, tipičan prelaz iz društva suverenosti u društvo discipline poklopilo se s Napoleonom. Disciplinarna društva su određena – Fukoove analize ostaju čuvene, s pravom – putem ustanovljenja područja ograničenja: zatvori, škole, radionice, bolnice. To su potrebe disciplinarnih društava. Njegove analize su podstakle dvosmislena tumačenja kod nekih čitalaca, jer su mislili da je to njegova poslednja reč. Ali očito ne. Fuko nikad nije u to verovao i jasno je rekao da disciplinarna društva nisu večna. Očito je mislio da mi ulazimo u nov tip društva. Postoje, naravno, več godinama različiti ostaci disciplinarnih društava, ali već znamo da smo u drugačijem tipu koje bismo mogli nazvati, koristeći jedan termin Barouza – a Fuko je imao veliko poštovanje za Barouza – društvima kontrole. Stupamo u društva kontrole koja se različito određuju nego društva discipline. Onima koji brinu o našoj dobrobiti više nisu potrebna ili više neće biti potrebna, mesta ograničavanja. Zatvori, škole i bolnice su već mesta o kojima se neprestano raspravlja. Ne bi li bilo bolje da doktori prošire brigu na kuće? Da, to je očito budućnost. Radionice, fabrike pucaju na sve strane. Ne bi bilo bolje da se koristi više pod-ugovaranja i rad kod kuće? Zar ne postoje drugačiji načina kažnnjavanja od zatvora? Društva kontrole se više neće kretati preko mesta ograničavanja. Čak ni škole. Treba pažljivo da pratimo teme koje će se razvijati narednih 40-50 godina. Objasniće nam kako je sjajno u isto vreme se školovati i raditi. Biće zanimljivo videti kakav profil će skole ili radne profesije dobiti neprekidnom obukom, što je naša budućnost. Više se neće zahtevati skupljanje dece u ograničen prostor. Kontrola nije disciplina. Ne ograničavate svet autoputem. Ali kad pravite autoputeve, umnožavate sredstva kontrole. Ne kažem da to jedina svrha autoputeva, ali svet može da putuje bez kraja i „slobodno“ a da nije ograničen iako je savršeno kontrolisan. To nam je budućnost.
Reći ćemo da je to upravo informacija, kontrolisani sistem naredbi-reči upotrebljenih u datom društvu. Kakve veze s tim ima umetnost? Da ne govorimo odmah o umetničkim delima, recimo samo da postoji i protiv-informacija. U Hitlerovo doba, Jevreji stigli iz Nemačke koji su nam prvi govorili o koncentracionim logorima obavljali su protiv-informisanje. Moramo shvatiti da protiv-informacija nije dovoljno da se nešto uradi. Nijedna protiv-informacija nikad nije zabrinula Hitlera. Osim u jednom slučaju. U kom slučaju? To je važno. Protiv-informisanje jedino postaje zaista delatno kad je – to mu je u prirodi – kad postane čin otpora. Čin otpora nije informacija ili protiv-informacija. Protiv-informacija je jedino delatna kad postane čin otpora.
Kakav odnos postoji između umetničkog dela i komunikacije? Nikakav. Umetničko delo nije sredstvo komunikacije. Umetničko delo nema nikakve veze s komunikacijom. Umetničko delo ne sadrži ni zrnce informacije. Suprotno od toga, postoji temeljna veza između umetničkog dela i čina otpora. To je vezano za informaciju i komunikaciju kao čin otpora. U čemu je tajna veza između umetničkog dela i čina otpora kad ljudi i žene koje se odupiru nemaju ni vremena niti ponekad dovoljno kulture nužne da se makar i najmanje povežu s umetnošću? Ne znam. Marlo je razvio jedan hvale vredan filozofski pojam. Rekao je nešto vrlo jednostavno o umetnosti. Rekao je da je to jedina stvar koja se odupire smrti.
Vratimo se na sam početak. Šta čin neko ko radi u filozofiji? Iznalazi pojmove. Mislim da je ovo maločas početak jednog hvale vrednog filozofskog pojma. Pomislite na to … šta se odupire smrti? Sve što treba jeste da pogledate u skulpturu od pre tri hiljade godina pre naše ere da biste videli kako je zgodan Malroov odgovor. Mi takođe možemo reći, iz ugla koji nas zanima, da se umetnost odupire, iako nije jedina stvar koja se odupire. Svaki čin otpora nije umetničko delo, mada je i to, na određen način. Svako umetničko delo nije čin otpora, mada je, ipak, i to na određen način…
Kakav odnos postoji između ljudske borbe i umetničkog dela? Najširi i za mene najzagonetniji odnos od svih. Tačno ono što je Paul Kle mislio kad je rekao: Znate, nedostaju ljudi. Svet nedostaje i u isto vreme ne nedostaje. Naroda nema – to znači da temeljna veza između umetničkog dela i sveta koji još ne postoji nije, niti će ikad biti jasna. Ne postoji umetničko delo koje se ne poziva na ljude kojih još uvek nema.
(1987)
Preveo s francuskog Novica Milić
